Upoznala sam dosta starijih osoba, ovakvih i onakvih. Po pravilu - kakav život, onakva i starost. Volim razgovarati sa njima, meni su oni prava riznica...
Godinama sam u susjedstvu imala stariju gospođu, tada su joj bile 93. godine. Dobro ste pročitali, 93. U toj visokoj dobi u svom je stančiću u prizemlju živjela SAMA. Išla u nabavku, prostirala rublje u vrtu. Da bi otključala vrata, nekad joj je bilo potrebno par minuta. Ali je odlučno odbijala svaku ponuđenu pomoć. Ona će to sama, polako, ima ona vremena... Preživjela i 2. Svjetski rat, bila pri vojsci, šila im uniforme. Sa 60-ak godina ostala udovica. Sa 63 se po drugi put udala, opet iz ljubavi i vlastite volje. I sada kad razgovaram sa njom, u toj osjetljivoj, klimavoj dobi, ništa od svoje odlučnosti nije izgubila. Odlučnost se zrcali u očima.
Onima koji je imaju.
Ona se, kaže, smrti ne boji. "Slobodna sam poći kad god Ti to želiš, Bože. Vid mi je već jako oslabio i nisam ona koja sam bila..."
Upoznala sam i onih koji su od sebe odustali već na početku. Zaobišao ih život ko što auto cesta zaobiđe neku tamo selendru... U očekivanju "pravog trenutka", pretpostavljam.
Oni su isto oblikovali moje iskustvo, kao naravno i svoje vlastito.
Strašno je sjediti i čekati smrt.
Strašno je imati vremena za razmišljanje o sve samim propustima u životu. Ono strašno polagano umiranje, o kojem govori Coelho.
Strašno je od takvog poslušati savjet. Sve sama izmicanja i povlačenja. Sami bijegovi. Dok te starost ne sveže za stolicu. Tada više nemaju kamo. Moraju se suočiti sa onim od čega su bježali cijelog svog života - od neuspjeha.
Strašno je bojati se života. Strašno je u naslijeđe potomcima ostaviti samo strah. Strašno zato, jer je Bog imao drugačiji plan.
Ideja za nadgrobni natpis takvima:
Život gadan,
Bez ljubavi.
Zavidan, gladan,
Samo mržnje ne fali.
Smrt za sretan kraj?
Sve po zasluzi - znaj.
Utješno - u svakom trenutku imamo mogućnost izbora.
Nema komentara:
Objavi komentar