Bila sam danas na jednom sprovodu...

Bila sam danas na jednom sprovodu. Neizbjezni My Way Franka Sinatre. Otac jednog od suigraca nogometnog kluba za koji igra i moj suprug. Dosta tezak zivot... I bogat. Ja mislim da je jedino tezak zivot bogat. Na oni se svit materijalno ionako ne nosi...

Smrt je za meine uvik pojam. I na sprovode kad idem redovito se isplacem. Svit me neki put blido gleda, pokojnika jedva da sam i poznavala. U tim momentima covika nisto pogodi. Zalosna lica rodbine, mozda je reakcija na to. Pa se sjetim svojih roditelja, koji su vec u godinama... Moj otac nekad zna rec - cerce, meni je brzo vrime za umrit. Ja mu na to kazem - tata mi niko ne znamo kad cemo umrit. Mogu ja pri tebe. Mater to ne voli cut. Ajde cerce sta pricas gluposti. Di ces ti pri mene. Ja to u sali kazem. Ali ima u tome dosta istine. Niti znam kada, niti bi volila znat.

Smrt je uistinu vrlo zanimljiv pojam. Meine fascinira. Ne kazem da se ne bojim. Ma bojim. Nekad se pitam kakvo je to iskustvo. Ili ta klinicka smrt. Di na dva tri dana otputujes pa opet dodjes doli. Jerbo tvoje vrime jos ni doslo. Zabuna. Ma nije to zabuna. Mislim da su ti sto su dozivili klinicku smrt vrlo veliki sretnici. Dobili su jos jednu sansu.

Mi ovako, u sred zivota, neke stvari zaboravljamo. A s nekim se drugima opet opterecujemo. Pri pomisli na smrt sve postaje irelevantno. Gubi na tezini, ispari ko da nikad nije ni postojalo.

Mi smo svi veliki vjernici. Ali na svakom sprovodu svecenik ne propusti naglasiti da smrt nije kraj. Da se posli toga zivot nastavlja. (U raju?) Mislim da ljudi olako uzimaju taj raj. Mi svi racunamo s tim da cemo tamo doc... Ali...

Ali garanciju za to niko od nas nema. Zavisi od nas samih. Raj, mislim, ne biva poklonjen. Nemojte se zavaravat, dragi moji. Raj ili ona druga varijanta samo su refleksija ovog naseg ovozemnog zivota. Tu nema apsolutno nikakvih iznenadjenja... Sve ono sto smo dali, ceka nas tamo, na ulazu. Ili ono, sto smo propustili dat. I kad se ono busamo u prsa, kako ono kazemo? Mislju, rjecju i djelom. I to je sve. Niko nas tamo nece pitat koji smo auto vozili. Ni koliko smo love imali. Ni garderobe s markom. Ja barem mislim da nece...

Sta vi mislite?