Tamo, daleko negdje, moj je dom.
di ljudi još žive svoj na svom,
kog pod srcem nosim, umotanog svilom
za kojim još patim i dušom i tilom.
Svakog dana sve se vrati
ona ljeta, oni sati
u suncu more što se zlati
ono vrime šta se nosi
na dnu srca, da znaš ko si
onaj miris što me budi
bez kog duša divlja, ludi
onaj okus tvoje soli
šta ga pamtim, šta ga volim
baš u svakoj pori kože!
vrime isprati ne može...
O zašto, zašto sam morala poći?
tila bi se vratit, tila bi ti doći
tamo di odlazim skoro svake noći
da još jednom vidim tvoje drage oči ,
da mi kažeš da sve će jednom proći,
da oživit će opet lita, i uspomene,
i ono isto sunce šta izlazi iz pjene
i zlatom prelijeva vječne morske stijene
kroz kale i kalete di vrime je stalo
di srce je moje zauvik ostalo
da kažeš mi da ćeš čekat mene...!
(by Milena Covic)
 |
Nema komentara:
Objavi komentar