Moj dom me zove glasom bure
što zrakom nosi podivljale kapi
u dugoj noći zimskoj, u kasne ure
preklinje me, moli, zove da se vratim.
Odavno sam ostavila svoj rodni kraj
i drugo negdje sada je moj dom,
al' buru još čujem, traži me dok divlja...
u očima mi suze, a u srcu lom.
Još vidim, kako val za valom
valjajuć se lijeno, svome cilju stiže
na usnama mi sol, što izdubla je
po duši mojoj duboke friže...
Nisam ja, nisam nikud išla.
Sve je tu još moje, u suncu i cviću.
Tu lomila me bura i valjalo jugo,
tu rođena sam, tu i umrit ću.
(by Milena Covic)
/photo by Milena Covic
Nema komentara:
Objavi komentar