Krizni put

                                       (by Milena Covic)          




                                         Prihvacamo ga kao nesto samo po sebi razumljivo, kao nesto sto se nikako nije moglo izbjeci. A sto je jos gore, ma tko to danas uopce ima vremena da stane na trenutak i uzivi se u stravicne patnje covjeka koji bi od Boga poslan...? Prihvacamo to sve previse ravnodusno. A tko bi od nas imao snage da se suprotstavi  toj sili zla, toj masi, toj tupoj svjetini koja gazi svoje bisere i baca ih pred svinje jer nije u stanju spoznati njihovu vrijednost, i draze joj je valjati se u vlastitom izmetu nego napraviti i najmanji pokusaj da promijeni nesto nabolje...?


                                                  Da se danas tako nesto ponovi, tko bi to od nas ustao i rekao - dosta toga ljudi, krivo cinimo. Da, puno se lakse prikloniti svjetini. sacuvati vlastitu glavu, misleci kako sam eto, ja vazniji od nekog tamo nesretnika, koji je svoju sudbinu ionako sam takvu htio...


                                                 Ne mogu se oteti dojmu da je nas Bog Otac to drugacije  bio zamislio...  Mislim da je to strasno i da bi svi (koji nadu vremena za razmisljanje) trebali protrnuti od svetog straha o kojemu je govora u postajama kriznoga puta, protrnuti od glave do pete, jer se taj stravican zlocin dogodio javno i nitko ga nije sprijecio! I zato, sto su se tokom ova dva milenija, a  nazalost i dandanas, i u ovom momentu mozda, dogodili isto tako nezamislivi i strasni zlocini izvrseni ljudskom rukom...  Na ovo se odlicno nadovezuju rijeci Victora Hugoa, da se ne trebamo bojati neprijatelja izvana, nego sami sebe jer je u ljudskom srcu ogromni potencijal zla...


                                                Zaista, ova je Zemlja natopljena krvlju pravednika. Pravednika koji su hodili ovom Zemljom i cinili dobro, nevinih koji nicim svoju patnju nisu izazvali. Ali mislim da onaj Veliki gore, koji nas je stvorio, pozna "namisli nasih srdaca", i da ce itekako znati uspostaviti ravnotezu na vagi... Tog se momenta treba bojati, zivjeti u svetom strahu od njega. Ne od onoga sto ce mi ljudi reci, ljudi podloznih greskama poput mene same, koji ni nakon 2000 godina od Kristove smrti na krizu nisu uspjeli izvuci nikakav zakljucak?! Zivjeti u svetom strahu pred samim sobom i sebe danonocno preispitivati.


                                             Ne zivimo mi odvojene zivote. Nasi su putevi ispreplleteni, povezani su patnjom, bilo gdje na ovoj kugli zemaljskoj da smo stacionirani.... Zaista, nema tog bica na Zemlji koje nas se ne tice.